Postoje stvari koje se ne mogu napisati, ali ipak možeš pokušati. Ostatak osjeti.
Nikad neće biti osmišljena riječ, konstrukcija, fraza ili bilo kakav sklop slova kojima ću moći da ti kažem koliko te volim.
Beskrajno.
Ludo.
Djetinje.
Zrelo.
Nepromišljeno, i sasvim
smišljeno.
Do beskraja i milijardu puta nazad.
I uvijek jednom više.
I svaki dan jače nego jučer.
Nevjerovatno mnogo, najtoplije i zaneseno te volim.
Zaista.
"..nije li moj vid ranije bio samo sljepilo?"
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.
Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.
Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.
Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
M.A.
I Njeni nokti boje nara.
I Njegove riječi precizno izmjerene, savršeno usklađene uz odraz njgovog Ega.
I Njen drhtaj uz svaki uzdah pun nikotina.
I Njegov šarm koji već cijedi posljednje pokušaje lucidnosti.
I Tišina.
I Besmisao.
I Strah.
I Nesigurnost.
I Opsesija?
I Igrice bez kojih ne umiju.
I Čekanje nečega što ne postoji.
I veznik za koji ne znaju, a veže ih već predugo.
I još jedno "Ma, svejedno.."
Slijedeću cigaru koju zapalim zbog tebe ću u oko sebi ugasiti.
Kunem se.
Nevjerovatno kako me obraduje. Svaki Božiji put :D
Izašla malo vani sa cukom, ubio me šapama k'o malu, kujin sin. Al' sam se ismijala poeticno-dramaticno, i baš mi nešto bî drago što sam izašla.
Eto.
DaBogda napadao još 3 metra pa da se do proljeća ne otopi. ^^
Fejsbukujem. :)
Laku noć mi.
Divan novembarski dan u Sarajevu. Suncan, nimalo hladan, dakle, prilicno ugodan za laganu setnju Vilsonovim i kafu u nekoj od basti u gradu. Inace, cini mi se da su vlasnici istih spremniji da adaptiraju baste od onih cigana sto prodaju kisobrane kad pocne ljetni pljusak.
Nejse, poceh pricu o jednom lijepom danu. Zaboravih napomenuti da je uz sve navedeno, kao slag na tortu prvi dan u sedmici. Nakon nedjelje, koju zaista ne podnosim, ponedjeljak dodje, bar meni, nesto kao Prvi u mjesecu. :)
I tako, sva sretna, uzivam u suncu, u produzenoj kafi, i drustvu Maaloufovog Lava Africkog.
Za stolom prekoputa, neki decko mi se simpaticno smijesi. Nije da me zanima, ali cisto je lijepo znati da nisi apsolutno nezamijecen/a, i samopouzdanje nekako poprimi drugo znacenje.
Kafa bi vjerovatno divno prosla da neke dvije "wanna be" kopije Paris Hilton ne ulijecu u scenario. Kao i sve negativke u mojim filmovima, imaju strahovito visoke glasovne mogucnosti, za svoje godine pretjerano bijelu kosu, i za moj ukus, nimalo lijepu masku na onome sto bi trebalo da bude lice. Dakako, deformacija desne ruke na kojoj (bukvalno!) visi posljednja iz kolekcije Louis Vuitton torbi, koje su stigle u ekskluzivne radnje u Srcu Bascarsije, je neizostavan detalj.
Samo nikad nisam nacisto s tim imaju li te osobe, ispod svih tih naslaga ista svoje..?
Vjerovatno sam previse kriticna prema modernim djevojkama, tuzite me.
Da ne bude da mrzim doticne, djevojkama cu odati priznanje za fantastican kapacitet memorije. Registracije tablica kvalitetnijih automobila, koji su uglavnom parkirani tik pored Centrala, znaju vjerovatno bolje od samih vlasnika. Brojeve telefona vlasnika, ubijedjena sam, u bilo koje doba dana (jer nocu vjerovatno nema potrbe da ih iko budi) znaju, takodjer, bez pogreske.
Steta za nas grad sto nisu ekonomiju upisale. Ali opet, ako je gospodjici "KakoUlovitiSponzora" poslo za rukom da zavrsi zurnalistiku, zasto ne bi i njima?
Numerologija ce im posluziti u privatne svrhe, bez sumnje.
O cemu su ljepotice razgovarale, ne bih vam mogla reci. Nisam ih razumjela. Taj pokusaj od jezika, ne planiram uvrstiti pod engleski. Cak ni kao sleng. Valjda me razumijete.
Uglavnom, uvjerila sam se, jos jednom da je babo bio u pravu kad kaze: "Je*o merak ako ti ne skoci na nos."
Samo draze bi mi bilo da mi je merak pokvario uragan iz vedra neba, od ovoga.
Svakako, jedno su zelje, a drugo mogucnosti.
Zakljucak: Divan novembarski dan u Sarajevu.
Tup - tup, nedjelja.
Znaci dramica dan :)
Ironicno mi se smije ovaj gore majq mu.
A i treba mi tako. Valjda.
Sinoc, subota. Nalozila se Pametnica da cuga. Nakon devet mjeseci. Niko k'o ja.
Helem nejse.. Popravila se, onako, korektno. Jest da mi zaista nije trebalo, ali.. pozelila, da ne lazem.
Sinoc kad sam legla.. :O
Hadž u sobi.. otprilike.Dopisivala se sa Anelom malo.
Uradila glupost. Veliku. Najvecu.
Najmnogogigamegaextra veliku.
A znala sam da ce mi se to kad tad desiti.
Napisah Mu, "I love you." [Kretenu zenski. Khm.]
Ne, bivsem Onom. Sadasnjem.
Pametnije bi bilo da sam bivsem napisala. Da Bog sacuva.
Odgovor?
Ciji?
Nije odgovorio. ^^
Kako ga samo volim. Jebem mu sve.
Prvi i zadnji put.
Kad sam vec spomenula Bivseg. I njemu psujem. Cesto :)
Al' rijesili smo se svih epizoda, drama i dramica. Kooooonacno.
Mislim da se ne bih bolje osjecala ni da sam se tek rodila. Nemam vise onu debilnu potrebu da "patim za nekim, necim" . Zaista je bilo krajnje vrijeme da se toga kutarisem. Sad samo da neke nove puteve utabam.
A radim to vec skoro tri mjeseca. I moram da se pohvalim, ide mi dobro. Osim ovog kiksa. Cuj I love you. Pa nisam osmi osnovne jebo ga ja. haj' nejse.
Na greskama se uci :D
Pametni na tudjima, a ja na svojima.
Bude valjda jos postova. Kad mi facebook dosadi vise nego sto mi je dosadan danas. Ako je to ikako moguce.
papa :)
Ne dam' se veceras pisati neke dubookoumne redove, no cisto da ne se ne uhvati previse paucine na ovom blogu, reci cu da nisam zaboravila na ovo :D
i pratim shta se desava :)
Bude uskoro konkretnijih recenica (:
Gdje bilo.
Oboje.
Previše velikih razočarenja u kratkom razmaku.
Užas.
Užas.
Užas.
Užas.
Užas.
Užas.
Užas.
Užas.
Nepodnošljivo mi je težak zrak večeras.
Jer sam i ja tebi druga. Zar ne?
Otkud ti pravo?
Eto, otkud?
Šta me briga više za tvoje probleme! Misliš da ja nemam istih? Imam, oo kako samo imam. Ti si mi trenutno prvi. Čisto da znaš.
Šta tvoja djevojka radi u mom životu? Šta vi oboje radite u mojoj glavi? Šta, molim te objasni mi. Jer ja ništa ne razumijem. Ni sebe, ni nju koja s tobom gubi više vremena od mene. Ponajmanje razumijem tebe.
Je'l ja predstavljam telefonsku govornicu? Je'l treba da budem tu da te zasmijavam sve vrijeme?
Trebam da budem najveselija osoba na svijetu svaki put kada me pozoveš, i usput, BUDEM dostupna svaki put. Za tebe. Za tvoj ego?
Za koga?
Šta hoćeš od mene? Nemaš drugih "prijateljica"? Nemaš drugova na koje se možeš osloniti, i koje možeš probuditi po nekoliko puta u noći? Ja nemam volje da krpim ono što je neko pocijepao. I apsolutno nemam namjeru da budem ičija liča zamjen(ic)a u ženskom rodu. Ne.
Imaš nju.
Imaš i mene, u mnogo stvari, ali ne radim kao kaskaderka za opasne scene u slobodno vrijeme.
Da, sa tobom su uvijek opasne scene, u opasne sate, na tankom ledu.
Ovaj scenario ću ja da potpišem, i neće biti suradnika. Autobiografski, prema iskustvu koje je donijelo više loših uspomena nego dobrih.
I prema tome, navedeni će da ima onakav kraj kakav ja skrojim i zamislim.
Za tri sretne osobe, još u zagrljaju, nisam čula.
Posebno ako svaka ima od one druge nešto što niko treći nema.
Meni je dovoljno ovo što sad imam. Možda ću imati pokoji propušteni poziv više ili manje, ali ću imati mir.
Onaj mir.
Nije da nisi više ti onaj moj- TI. Jesi. Zato i pišem o tebi.
Ali, nisam ja- Ja.
Ona, nevjerovatno sposobna da te nasmije kad nikog drugog nema. I kad nikom drugom ne uspijeva.
Ja sam ona koja će da te nasmije onda kada to ti učiniš za mene.
Kada nikog drugog nema. I kad nikom drugom ne uspijeva.
I kad ne želim da ikom drugom to uspije.
Pokušaj.
Znam da možeš ako to želiš.
Ako ne želiš, onda mi nemamo šta da radimo u jedno uz drugo.
